Izaberite stranicu

Вук као реформатор cрпског језика и правописа

n

Категорија

Датум објављивања

09/30/2017

ОШ Михаило Петровић Алас

admin

Данас је тмурни зимски дан, 7 фебруар 1864.година, дан који ја Вилхелмина Караџић нисам хтела ни да замислим, а камоли доживим. Мој поштовани отац Вук, пре сада тачно 77 година дошао је уз прасак пушчаних метака, а ево данас је отишао тихо са овог света и крочио у вечност. И то тако што је попио своју последњу животну чашу воде управо из моје руке. Пишем ово јер желим да се присетим сваке његове приче и сваког дела који ми је измамио смех и дивљење.

Највише сам волела тренутке када ми је причао приче из свог детињства. Као и сва остала сеоска деца у раном детињству, лети Вук би чувао овце и козе по пашњацима, а зиме је проводио са родитељима  крај огњишта уживајући уз приповедања о свим храбрим и снажним јунацима и звуком гусли. Задојен причама о вилама и јунацима, у мом оцу се већ тада пробудила неутољива жеља за радом са књижевношћу. Прва слова му је показао наш рођак Јефта који је рекао мом деди како је одмах уочио неку бистрину и даровитост у мом оцу. Чудо колико човекова интуиција може бити добра. Тада је оставио своје стадо и штап и узео гушчије перо и мастило. Занимљиво ми је да је прва слова угледао на папирном фишеку пушчаног метка, чак је и писао зрелим купинама по брезином стаблу.На почетку није имао среће са школовањем, највећи утисак о школи у Лозници оставила му је субота, када би сви ђаци добијали батине. После учења у манастиру Троноши, хтео је да оде у Срем, али га је спречио Први српски устанак, у ком је и учествовао. Након тога, уз сузе се раздвојио од својих родитеља, који су се осиромашили после доласка Турака, и отишао у Сремске Карловце. Тамо је мало учио сам, мало код Стевана Стратимировића са другом Лукијаном. Био је одбијен да иде у гимназију јер није имао писмени документ да има завршено основно образовање, али то га није спречило да путује и сам се образује. Постао је писар у Правитељствујушчем совјету где је упознао многе вође устанка о којима је и писао биографије. Знате, Доситеј Обрадовић је био идол мог оца, међутим, причао ми је како се баш разочарао у њега јер није пружио очекивану помоћ при уређивању нове српске државе. Рекао је да је он саможиви старац и епикурејац. Вук је морао да прекине школовање у Великој школи јер је морао да лечи своју болесну ногу коју није успео да је излечи. О томе ми није пуно причао, али се сећам реченице да га је његова штула натерала да нађе мир, да мирно чита књиге и записује све што чује и види. Најлепше приче су ми биле када ми је причао о Бечу. Био је очаран огромним уређеним трговима и раскошним продавницама, а тамо су и многи српски писари и уметници радили, па је наставио ту традицију. Тамо је упознао два пријатеља која су се такође интересовала за књижевност и реформацију писма, Саву Мркаља и Јернеја Копитара. Тамо 1814.године издаје прве штампане збирке песама “Малу простонародну славено-сербску пјеснарицу” и прву граматику српског језика “Писменицу сербскога језика”. Убрзо после тога је изао по мени најважније дело “Српски рјечник”, то је прво дело које је писано његовом ћирилицом. Он је на Савину азбуку додао нове знакове Ђ, Ћ, Љ, Њ, Џ и преузео слово Ј и тиме по мени створио савршену азбуку. Често се нервирао по кући, јер је да тако кажем водио ратове против људи који нису били  за увођење народног језика. Коначно су 1847. године његове идеје однеле победу. Тада су и излазила нова дела, од нових писаца. Године 1852. издао је и друго издање “Српскога рјечника ”. Поред свега овога мој отац је стизао да се брине о породици. Бич судбине је шибао моју породицу лоше, једанаесторо деце је умрло остали смо само мој брат Димитрије и ја. И отац и мајка иако су били у тешкој финансијској ситуацији, трудили су се да нам ништа не фали. Судбина му није пружила још само четири године живота, када су његови правопис и књижевни језик озваничени. Он је био мој узор, окренута сам књижевности због њега, и пратила сам сваки његов рад у стопу.

Вук Стефановић Караџић, мој отац, заправо није умро, јер човек умире тек када се у потпуности заборави на њега, до последњег даха свог живота мислићу на њега, а остатак света ће га држати живим још миленијуме унапред.

Aна Марија Теслић

Повезане вести

РЕЗУЛТАТИ ТАКМИЧЕЊА ИЗ ФИЗИКЕ

Општинско такмичење Шести разред Јована Манојловић        ( 1. награда) Лола Анђела Зимоњић ( 1. награда) Реља Марковић              ( 1. награда) Елена Манојловић         ( 2. награда) Матеја...

РЕЗУЛТАТИ ТАКМИЧЕЊА ИЗ ЕНГЛЕСКОГ ЈЕЗИКА ЗА 8. РАЗРЕД

РЕЗУЛТАТИ ОПШТИНСКОГ ТАКМИЧЕЊА ИЗ ЕНГЛЕСКОГ ЈЕЗИКА ЗА 8. РАЗРЕД: 1. место - Оливера Зиројевић 8/3 2. место - Урош Драмићанин 8/1 2. место - Лада Смилевски 8/3 3. место - Нина Уршич 8/3     РЕЗУЛТАТИ ГРАДСКОГ ТАКМИЧЕЊА ИЗ ЕНГЛЕСКОГ ЈЕЗИКА ЗА 8. РАЗРЕД :...